DON JUAN

Otvaranje manifestacije Oblikovanje vremena: Kazalište Igora Vuka Torbice

Gostovanje Narodnog pozorišta Toša Jovanović, Zrenjanin

Kakav bi i tko bi, u današnjem svijetu, bio Don Juan?

To je pitanje s kojim su mladi redatelj Igor Vuk Torbica i dramaturginja Tamara Bijelić ušli u istraživanje i reinterpretaciju istoimenog Molièreovog komada. No, koliko god da su istraživali Don Juana, još više su istraživali suvremeni svijet. Tako je nastala predstava u kojoj je bezobzirni zavodnik (što je i drugo ime za manipulanta) u stvari eksponent besprizornog svijeta u kojem danas živimo. Taj svijet i jest besprizoran zato što je sazdan manipulacijom, ona je danas vladajuća moć koja ljude ostavlja bez pameti i osobnosti, te ih pretvara u puke sljedbenike, obožavatelje, kopija proizvode. Don Juan je u isti mah i manipulator i žrtva – takva je moć manipulacije, njezino dijabolično lice danas, ona se sama sobom hrani i ne može stati…

Pri tome, govoreći o manipulaciji, Torbica zapravo govori o svojoj generaciji – novoj generaciji mladih ljudi. Jer, u 20. stoljeću manipulacija je, kao veliko zlo, potekla iz „otuđenih centara moći”, ali je s internetom, gdje se doslovno za svakog pojedinca otvara prostor za interakciju, manipulacija postala opća, totalna i bez ostatka. Za nas iz 20. stoljeća pitanje je bilo: kako se oduprijeti, za internet generaciju to je pitanje samog postojanja, biti ili ne biti – zavesti ili biti zaveden, sudjelovati ili ne sudjelovati u životu. Takva je današnjica i o tome je ova predstava: fokusirajući lik mitskog zavodnika Don Juana, Torbica otvara vječna pitanja manipulacije i žrtve, i svi na sceni su – u nekom stupnju – u tom odnosu, manipulacija oblikuje prijateljstva, ljubavnike, roditelje, egzistenciju – od rođenja do groba, tko ne sudjeluje, taj je pustinjak, kao Ivan Tornički u ulozi Franje. Svi ostali su u potrazi za sljedbenicima, što je i potraga za smislom, jer osobnosti više nema. Ta ideja je pretočena u scenski jezik u nekoliko vrlo upečatljivih scena, a prevladava simbolika farse, poetika cinizma.

Zrenjaninska postava „Don Juana” nije „točno” Molière. Ali i jest. Jer, Molière je bio kazališni inovator, govorio je o svom vremenu i, koristeći lik Don Juana koji je prije njega već postojao u literaturi, otvarao složene teme o odnosu društva i pojedinca. Kad bi Molière radio danas, on bi radio predstave, primjerice, na ovakav način…

Riječ redatelja:

Molijerov Don Žuan delo je koje nema jednoznačnih tumačenja. Ono je kao autorovo zaranjanje u vlastita protivrečja, u unutarnje glasove u kojima su sadržani i dobro i zlo, nagon i moral. Možemo to videti i na osnovu dva noseća lika ove drame, Don Žuana i Zganarela. U njih, u ta dva znakovita „ja“, kao da je Molijer razložio svoj karakter. Otuda i takva struktura i kompozicija ovog dela, puna žanrovskih poigravanja i grubog smenjivanja komičnog i tragičnog. Neko ko se bavi ispitivanjem fenomena Don Žuana, a nađe se pred ovim delom, teško može da izbegne da suočavajući se sa njegovim temama i sam ne zaviri u sebe i oseti u sebi jednako snažna protivrečja. Jednostavni su zato razlozi zbog kojih bismo mogli kritikovati Don Žuana za njegovu neobazrivost i podrugivanje svemu što ga okružuje.

Ipak, ono što predstavlja pravi izazov jeste pronaći razloge zašto ovaj lik mora i dalje da nas opominje i traži da se njime bavimo – posebno danas, kada njegova rečenica: „Samo pomoću licemerja čovek može da se izbori sa porocima u vreme u kojem živimo“, nije više oštrica uperena protiv konkretne (njegove) klase, nego je postala sveprožimajuća istina i datost. Don Žuan i danas je moćan lik, sukobljen sa okruženjem koje ga sputava, međutim, izgubljeniji je no ikada do sad i malo čega romantičnog je ostalo u tom liku. On putuje kroz svet, luta i beži, ali ono što ga okružuje prevazišlo ga je svojim besmislom, a bez bilo kakvog monolitnog i jasnog referentnog sistema vrednosti protiv kog on ustaje pokušavajući da život učini posebnim i drugačijim od onog koji mu je predodređen. Prokletstvo za njega ništa ne znači, jer u svetu koji je teološki obeležen zlom, pakao je već ovozemaljski ustanovljen. Zato Don Žuan na sebe može i stavlja bilo kakvu masku u rešenosti da, postojalo ono ili ne, „veliko drugo“ izloži svojoj spremnosti da ga pokrene, prekrši njegove zabrane, da ga svojim akcijama kritikuje i komentariše. Cilj tog puta (ili bekstva) samo je jedan: da obrazuje i pronađe vlastiti smisao.

Riječ dramaturga: 

Putujući kroz istraživanje ove drame zajedno sa njenim glavnim junakom, pred nama su se otvarale razne teme i pitanja koja bi verovatno i sam Don Žuan sebi postavljao da se zaista zatekao ovde i sada sa nama. Tako nam je prva od smernica kojima smo se vodili prilikom adaptacije teksta bila upravo ispitivanje kakav bi i ko bi to Don Žuan bio kada bi se našao u našem vremenu; protiv čega bi se bunio i borio, koga bi i na koji način zavodio, i da li bi više ikoga svojim gestovima mogao da isprovocira, obesčasti, uvredi ili povredi?

Iako nastao znatno kasnije, mit o Don Žuanu količinom zainteresovanosti koju je proizveo u istoriji književnosti, umetnosti, ali i u domenu društvenih nauka, mogao bi stati rame uz rame sa npr. mitom o Sizifu ili Edipu. U istoriji dramske književnosti lik Don Žuana predstavlja jednu od ključnih figura. Nisu se bez razloga njime bavile takve umetničke veličine poput Moline, Molijera, Bajrona, Mocarta, Puškina, Šoa, Bodlera, Friša, niti njegov lik u tolikoj meri analizirali mislioci poput Frojda, Oto Ranka, Kjerkegora, Kamija, Hansa Majera..

Nešto u samom pokušaju poimanja lika Don Žuana opire se logici, provocira, dovodi do nekakvog kratkog spoja misli, teži nedokučivosti. Jasno je, a o tome svedoče i brojni teorijski tekstovi o ovom junaku, da njegov najveći greh nije zavođenje svih tih žena. Po stanovištu nekih teoretičara, njegovo zavodništvo sasvim je u skladu s ponašanjem prosečnog plemića iz datog vremenskog perioda, a ono što bi njegov najveći greh mogao biti, različiti umetnici i mislioci tumačili su na različite načine. Molina mu npr. u najvećoj meri zamera sveopštu podrugljivost, Molijer religiozno licemerje kome pribegava u poslednjem činu drame, Puškin beskrupuloznu drskost, a Mocart (tj. Da Ponte) odsustvo pokajništva zbog ubistva komandora. Najzad, od strane svih ovih autora, Don Žuan zbog svoje samovolje i nepoštovanja kako zemaljskih, tako ni božanskih zakona, na kraju svakog od njihovih dela biva kažnjen i doveden pred konačni sud.

Ipak, činjenica je da je u vremenima u kojima su ovi tekstovi mahom nastajali poštovanje institucije crkve, braka ili plemićke časti predstavljalo neku vrstu društvene dogme čije bi potencijalno raskrinkavanje bezmalo ostavilo posledice i na društvo, i na pojedinca koji bi se usudio na takav korak. Otuda možda toliko strastvenog interesovanja za bavljenjem junakom koji se tako drsko i hrabro opirao svim obručima (malo)građanskih konvencija, ali i moralni zaključak da apsolutna sloboda kao izbor, ipak vodi nekoj vrsti kazne koja će kad tad doći kao odgovor svevideće nebeske pravde.

Danas, međutim, prosečan čovek 21. veka, cinik po prirodi, zatrpan gigabajtima informacija koje su mu dostupne na svakom koraku, suviše zbunjen i zatečen pred protivurečnostima i kontradiktornostima novonastalog sveta da bi i dalje mogao biti istinski religiozan, isuviše egocentričan da bi mu interesovanja išla drugde no do zagledanosti u sopstveni pupak, previše zaslepljen svetlima s bilborda i raznih ekrana da bi video dalje od svog nosa, previše uljuljkan u ideji o vlastitom konformizmu da bi se plašio ičega sem da mu se uskrati  ta udobnost. Takav čovek Don Žuanu ne može da preti osudom nebeske pravde, jer ni sam u nju više ne veruje, niti da mu zamera preljubništvo kom je, vrlo verovatno, i sam sklon. Don Žuan, pak, danas ne zavodi da bi od lepotica krao kratke trenutke grešne slasti, niti putuje da bi uživao u uzbuđenjima koja donose pustolovine, on je izgubljen u pokušajima da barem u nečemu otkrije poentu i oseti ukus makar kakve opipljive suštine; on je drznik jer želi da vidi do kojih granica njegova oholost može da ide, a da i dalje nastavi da živi nekažnjen, svestan nepostojanja (ili barem odsustva) onoga od čije bi strane kazna eventualno mogla da dođe.

Ako Boga nema, sve je dozvoljeno, rekao je Dostojevski, a naš Don Žuan, poimajući to, rušeći krhotine onoga što je civilizacija već odavno pojela, gura sam svoj sizifovski kamen, sastavljen od želje da u nečemu pronađe ostatke prave vere ili bar obrise putokaza ka nekom novom smislu. On luta izgubljen i ogorčen, koračajući umornim, teškim koracima po svetu koji se sam sebi vulgarno ceri u lice.